ivotna priča Pegi Gugenhajm (Peggy Guggenheim) je priča o intuiciji prema umetničkim vrednostima i iskrenoj strasti prema umetnosti. Legendarna vizionarka potiče iz imućne Nju Jorške porodice. Već u ranoj mladosti postaje bogata naslednica, nakon potonuća Titanika, kojim se njen otac vraćao iz Evrope. Nakon završetka škole sa majkom odlazi u Pariz.
“Uvek sam radila ono što sam htela “
Ubrzo se udaje za Vejla (Laurence Vail ) pisca, slikara i skulptora Dada pokreta sa kojim dobija dvoje dece. Zahvaljujući suprugu ubrzo se našla u srcu Pariškog boemskog i američkog iseljeničkog društva. Mnogi od njenih poznanika tog vremena, poput Konstantina Brankušija (Constantin Brancusi), Djune Barnes i Marsela Dišana (Marcel Duchamp) postali su prijatelji za ceo život.
Londonska faza
Sledeća ljubav odvodi je u London. Vrlo kratko traje zbog prerane smrti partnera. 1937.g. Pegi odlučuje da otvori galeriju. Njen prijatelj, pisac Semjuel Beket vrši ogorman uticaj na nju i uvodi je u svoje prijateljske krugove visoke umetnosti. Savetuje je da se okrene savremenoj umetnosti što je ona i sama predosećala. Upoznaje Žan Koktoa (Jean Cocteau) i organizuje njegovu prvu izložbu u galeriji koju je nazvala Žen Gugenhajm (Jeun Guggenheim). S druge strane, Dišan ju je predstavio umetnicima i naučio je kako je rekla, „razlici između apstraktne i nadrealističke (surrealism) umetnosti“. U sledećih godinu i po dana postaje poznata po izložbama najavangardnijih umetnika tog vremena Vasilij Kandinskog, Iv Tangi (Ives Tangui), Rita Kern– Larsen (Rita Kernn-Larsen).
“Peggy Guggenheim (1926)” by lvecchio57 is licensed under CC BY-ND 2.0.
Pegi možda nije imala odlično obrazovanje iz klasične i savremene umetnosti ali je bila genijalna u tome da uspostavlja kontakte sa najbitnijim ljudima iz umetnosti. Tako je upoznala uticajnog Londonskog likovnog kritičara Herberta Rida (Herbert Read). Nagovorila ga je da ostavi svoj posao urednika časopisa i prihvati da bude direktor njenog novog projekta. Za projekat otvaranja modernog muzeja u Londonu, Rid je napravio spisak umetnika koji bi trebalo da se nadju u muzeju. Kasnije ih revidirao Dišan i Neli Van Dojzburg (Nelli van Doesburg), udovica holandskog umetnika Teo Van Dojzburga iz pokreta De Stijl.
Ovaj spisak postaće osnova njene kolekcije. Medjutim, II Svetski rat se polako približava i ona napušta ideju muzeja. Ipak, zadržava spisak umetničkih dela koja namerava da nabavi za svoju kolekciju.
Drugi svetski rat u Parizu
Nešto pre početka rata Pegi se iz Londona seli u Pariz, gde kupuje dela direktno od umetnika.
Njen moto je bio: “Kupi jednu sliku svakog dana”.
Dok su fašisti marširali ka Parizu ona je kupila čuvenu skulpturu Ptica u svemiru (Bird in space) iz ateljea Konstantina Brankušija. Savremenu umetnost su nacisti posebno napadali proglasivši taj stil degenerativnom umetnošću.
Paralelno sa njenim kupovinama, američki novinar Varijan Fraj (Varian Fry) ima tajni zadatak. Okupiti i otpremiti iz Francuske oko 200 imena umetnika, pisaca, članova Evropske intelektualne elite. Misiju su organizovali direktor MoMa muzeja i Eleonora Ruzvelt. Ubrzo je shvatio da je spisak mnogo duži i zatražio novčanu pomoć od Pegi Gugenhajm.
Ona pristaje da pomogne a i sama se ubraja u jednu od 2000. Zajedno sa bivšim mužem Vejlom, decom, Vejlovom novom suprugom, uspeva da napusti Evropu i spase se od II Svetskog.rata .
U toj misiji upoznaje se sa Maks Ernstom (Max Ernst) slikarem nadrealizma i Andre Bretonom (Andre Breton) pesnikom, osnivačem istog tog pravca kome su pripadali Salvador Dali i Magrit (Magritte). Max Ernst je bio izbor njenog srca. Ona se angažuje da se spasu njegova dela, ali i ona nedovršena, zajedno sa njima. Nakon prebega u Nju Jork udaje se za njega.
Pegi Gugenhajm pokreće umetničku scenu u Nju Jorku
Pegi otvara novu galeriju u Nju Jorku pod imenom Umetnost ovoga veka (Art of this century). Namenjena je bila umetnicima nadrealizma (surrealism) jednim delom, a drugim- umetnicima apstraktne umetnosti. Na otvaranju nosila je dve različite minđuše. Po jednu mindjušu od dva autora iz svakog od ovih pravaca, koju su za nju specijalno izradili slikar nadrealizma Iv Tangi (Ives Tangui) i skulptor Aleksandar Kalder (Alexander Calder). Na taj način želela je da naglasi dvostruki karakter svoje galerije i slikovito najavi taj koncept.
Galerija nije imala izlog ka ulici, bila je na spratu. Ona je znala da će galerija ostati nezapažena ukoliko je ne napravi atraktivnom i temom za razgovor u visokim krugovima. Zato je angažovala poznatog Bečkog arhitektu i scenografa Fridriha Kizela (Friedrich Kiesel) da osmisli enterijer. Njegov projekat bazirao se na dve različite celine. Na taj način odgovorio je na njen koncept dvostruke galerije, a svaka je imala svoje teatralne specifičnosti.
Prostor za nadrealizam Kizel je osmislio sa zakrivljenim drvenim panelima na zidovima i nosačima slika u vidu geometrijskih šiljaka. Ovde su bila izlagana dela koja je kupila u Parizu i spasla od Nacista, a i suprug Max Ernst izlaže svoja nadrealistička dela.
Najbolja galerija za savremenu umetnost
Uskoro galerija dobija reputaciju najbolje za savremenu umetnost. Najpoznatiji umetnici tog vremena Frida Kalo (Frida Kahlo), Rotko (Mark Rothko), Polok (Jackson Pollock), De Kuning (De Kooning) su izlagali u toj galeriji. To je bila galerija gde je američka umetnost napravila sebi odskočnu dasku ka svetskoj sceni.
1943. godine organizuje “Izložbu 31 žene “ na kojoj izlažu najpoznatije umetnice tog vremena, izmedju ostalih i Milena Pavlović Barili. Nažalost, ova izložba je i uzrok sloma braka sa umetnikom Maks Ernstom.
Pegi se utapa u rad oko galerije. Posvećuje svoju pažnju Džeksonu Poloku i naručuje veliko delo za ulazni hol njenog doma. Može se reći da je ova narudžbina lansirala Poloka u svet priznatih umetnika- a za to se zasluga mora pripisati Pegi.
I pored uspeha njene Njujorške galerije, Pegi je želela da se vrati u Evropu. Čim je bilo moguće to je i uradila 1947.g. Zatvorila je galeriju, spakovala kolekciju i započela novi život.
Počasna građanka Venecije
Pegi je bila pozvana da izloži svoju kolekciju samostalno na Venecijanskom bijenalu ‘48.g. u paviljonu Grčke koja nije učestvovala zbog lokalnog rata. To je bio veliki presedan jer su paviljoni bili rezervisani za predstavnike na državnom nivou. Nikad do tad se nije desilo da neki kolekcionar dobije ovakav poziv. Na ovaj način odata je počast njenom neverovatnom radu na promociji savremene umetnosti.
Pegi je na Bijenalu izložila 136 umetničkih dela, od kojih je preko 20 poklonila muzejima širom sveta.
Bio je to Evropski debi umetnosti Džeksona Poloka i prvo pojavljivanje nove generacije američkih slikara izvan Sjedinjenih Država. Pegina kolekcija je istraživala najsavremeniju umetnost: kubizam, futurizam, apstrakciju, nadrealizam i pre svega, apstraktni ekspresionizam.
Još u Njujorškoj galeriji bilo je evidentno da je Pegi vodila računa o načinu izlaganja umetničkih dela napravivši otklon od jednostavnog izlaganja na belim zidovima.
Venecijanski arhitekta Karlo Skarpa (Carlo Scarpa) dizajnirao je postavku njenog paviljona na Bijenalu. Umetnička dela suprotstavljena su stilski, ali je Skarpa tražio zajedničke narativne detalje koji mogu uspostaviti dijalog. A dijalog se uspostavlja izazivanjem konflikta izmedju stilski nespojivih dela.
Znak „Collezione Peggi Guggenheim“ na ulazu u paviljon takođe je dizajnirao Skarpa. Model ovog paviljona sa tačnim rasporedom slika nalazi se u stalnoj postavci u njenom muzeju.
Karlo Skarpa nakon toga sledećih 20 godina biva stalno angažovan na postavkama Bijenala, a najveći deo svoje sjajne karijere usmerio je upravo na muzeologiju.
Muzej Pegi Gugenhajm
“Peggy Guggenheim Collection” by La Citta Vita is licensed under CC BY-SA 2.0.
“Peggy Guggenheim Museum” by GOC53 is licensed under CC BY 2.0.
Nakon Bijenala Pegi se zaljubila u nedovršenu palatu iz XVIII veka. Palaco Veniere di Leoni (Palazzo Veniere di Leoni), na Grand kanalu u blizini crkve Santa Maria dela Salute bila je njen izbor. Porodica kojoj je pripadao u prošlosti dala je 3 vladara, dužda Veneciji. Tako je stekla pravo da istakne skulpture lavljih glava na fasadi. Ova palata je postala njen dom do kraja života kao i stecište umetnika i ljubitelja umetnosti. Tako nedovršena, odgovarala je da se izvedu neophodne prepravke za izložbeni prostor.
1949.g. organizovala je izložbu savremene skulpture. Nakon toga prvu Evropsku izložbu Polokovih dela u Veneciji. Njena kolekcija prikazana je u Firenci, Milanu, Amsterdamu, Briselu i Cirihu.
Od 1951. godine, Pegi otvara vrata svog doma za posetioce koji žele da vide njenu kolekciju nekoliko popodneva nedeljno.
Život u Veneciji
Pegine Venecijanske komšije govorile su o njoj kao o princezi.
Imala je naviku da svakodnevno obilazi Veneciju u svojoj privatnoj gondoli u 16 h. Tada bi se njene prijateljice počele pojavljivati da bi se pridružile njoj i njenim psima.
Činilo se da se kreće kroz život bez napora iako je doživljavala velike lomove i životne tragedije. Njena ćerka- slikarka Pegin Vejl (Pegeen Veil) prerano je napustila izvršivši samoubistvo. Jedan deo muzeja posvećen je njenim radovima.
Tokom svojih venecijanskih godina nastavila je da sakuplja umetnička dela i da podržava umetnike,
1962.g. nominovana je za počasnog građanina Venecije.
Muzej Solomon R. Guggenheim u Njujorku (koji je oformio njen stric jos 1937. g.) pozvao je Pegi da tamo izloži svoju kolekciju. Odmah nakon te izložbe 1970. odlučila je da muzeju pokloni svoj Palaco Veniere di Leoni i kolekciju od 300 umetničkih dela na upravljanje i čuvanje .
Danas je na mestu direktorke njena unuka Karol Vejl, a Muzej Pegi Gugenhajm je drugi po broju posetilaca muzeja u Veneciji- odmah iza Duždeve palate.
Komentariši