irenca je dom najvećeg broja remek-dela iz sveta umetnosti i arhitekture od kojih je najupečatljiviji deo stvorio Mikelanđelo Buonaroti. Slikar, vajar, arhitekta - Mikelanđelo dobija svoje prvo uporište u domu Medičijevih, vladajuće porodice Firence u periodu od skoro 200 godina. Život u krugu njihove porodice obezbedio mu je prostor za rad, a nama ostavio najveća remek- dela renesanse. Rastao je pod patronatom Lorenca de Medičija–Veličanstvenog zajedno sa njegovom decom. Stariji sin je kasnije postao Papa Leo X koji će biti naručilac Mikelanđelovih dela. Nakon oslikavanja svoda Sikstinske kapele u Vatikanu, vraća se u Firencu da bi radio na drugim komisijama. Tada započinje rad na Bazilici Sv. Lorenca.
Kompleks Bazilike Sv. Lorenca u Firenci
Mikelanđelo Buonaroti smestio je svoje remek-delo u ovoj Bazilici. Grubi zid od opeke zavarava svojom skromnošću.
Baziliku (naziv za tip crkve) projektovao je čuveni arhitekta Bruneleski i po njegovim nacrtima izvedena je unutrašnjost i Stara sakristija. Ovo je predstavljalo prioritet za patrone- vladajuću porodicu Mediči. Stara sakrisitija rađena je do 1440.g. Fasada ni tada, a ni do današnjeg dana nije završena.
Upravo na tom rešenju radio je Mikelanđelo kada je Papa Leo X tražio arhitektu. Njegov rad bio je izabran ali do gradnje nije došlo. No, zato je Mikelađelo dobio druge projekte u okviru ovog kompleksa- Biblioteku Sv. Lorenca i Novu sakristiju-kapelu u okviru postojeće Bazilike. Nova sakristija završena je 100 godina nakon Stare.
Mikelanđelovu biografiju 1553. godine objavio je njegov učenik Askanio Kondivi (Ascanio Condivi). Ova biografija temelji se većinom na Mikelanđelovim vlastitim sećanjima. Kondivi daje sledeći opis:
“Skulpture su četiri na broju, smeštene u sakristiji … sarkofazi su postavljeni ispred bočnih zidova, a na poklopcima svakog naslonjeni su dva velika lika, veća od života, muškarca i žene; oni označavaju dan i noć i, zajedno s tim, vreme koje proždire sve stvari … A da bi označio vreme planirao je da napravi miša, ostavivši malo mermera na skulpturi (koje naknadno nije završio jer su ga okolnosti sprečile), jer ova mala životinja neprestano grize i troši baš kao što vreme sve proždire. “
Opis prikazuje koncept unutrašnjeg uredjenja Nove sakristije- kapele Mediči pri Bazilici Sv. Lorenca u Firenci.
Autor se na unutrašnjim zidovima poigrao sa proporcijama, dimenzijama i funkcijom dekorativnih elemenata enterijera. Time je demonstrirao da je u tom trenutku više skulptor nego arhitekta koji poštuje kanone arhitektonskog stila. Dvobojnost je nasledio od Bruneleskija i obe ove postavke je primenio na Kapeli Mediči.
Unutrašnji prostor kapele Medičijevih osmišljen je kao prostor za meditaciju i podređen je skulpturi. On nema pretenzije da demonstrira prostu nadmoć, on je tu da impresionira lepotom. .
Materijalizacija kontrasta
Mikelanđelo Buonaroti kreira svoje remek delo tako što postavlja na dva suprotna zida sarkofage sa skulpturama. Skulpture, alegorije vremena, predstavljaju dan i noć na jednom sarkofagu, i zoru i sumrak na drugom. Tu su sahranjena dva člana porodice Mediči. Alegorije vremena prikazane su kroz sukob muško ženske energije, gde je muška energija predstavljena kao pokretačka koja afirmiše i budi, a ženska kao opuštajuća i promišljajuća, umurujuća.
Iznad sarkofaga prikazani su idealizovani portreti pokojnika u vojnim uniformama. Obe figure imaju usmeren pogled ka ulaznim vratima na zidu izuzetno jednostavne estetike. Na tom zidu postavljene su tri skulpture sa Madonom u centru, a svecima zaštitnicima, Kozimom I Damjanom bočno sa svake strane.
Ispod ove tri skulpture nalazi se najjednostavniji, skoro neprimetan, sarkofag člana vladajuće porodice. On je u svemu bio značajniji od prethodna dva pokojnika i bio je naručilac ove kapele.
Ovo nam govori da Mikelanđelo Buonaroti nije pravio kompromise u svojim delima i nije dozvoljavao narušavanje njegove umetničke koncepcije. To znači čak i po cenu da vladar, Lorenco Veličanstveni (Lorenzo il Magnifico) završi u skromnijem sarkofagu.
Skulpture iz Kapele Medičijevih predstavljaju remek dela istorije umetnosti.
70 godina kasnije
Treća, Kapela Prinčeva (Cappella dei Principi) u potpunosti je dograđena oko 70 godina kasnije. Ovaj put investitor je sproveo svoju sopstvenu zamisao u delo uz pomoć arhitekte Mateo Nigetija.
U Novoj sakristiji rađeno je sve suprotno Mikelanđelovoj i Bruneleskovoj kapeli. Obloge zidova su od mermera širokog spektra boja. Da bi se mogla izvesti ova komplikovana zamisao oformljena je državna radionica za mermer, ili tvrdi kamen u bukvalnom prevodu. Sarkofazi su predimenzionirani sa jasnim ciljem da se posetilac oseti sićušno u odnosu na pokojnike.
Dominaciju skulptura preuzeo je porodični grb Medičijevih kojeg kod Mikelanđela nije uopšte bilo. S druge strane ovde nije bilo skulptura- samo grb porodice.
Neverovatna moć porodice Mediči nije nikad prešla granicu tako da obesmisli rad umetnika i arhitekata.
Njihovo rešenje kapele oslanjalo se na zanatstvo umesto na autorstvo. Ono ravnopravno stoji rame uz rame sa najvećim imenima arhitekture i umetnosti.
Vidjivi slojevi vremena
“Old sacristy dome” by virtusincertus is licensed under CC BY 2.0.
Ovaj objekat upečatljivo demonstrira kako se u prošlosti tretiralo arhitektonsko nasledje. Poštovao se rad prethodnika ali se davao prostor savremenim autorima u kojem mogu iskazati svoje koncepte i umetnost.
Na unutrašnjosti sve tri kupole se najbolje vidi različitost likovnosti svih autora.
Bruneleskijeva kupola je dvobojna sa vidljivim linjskim nosačima.
Mikelanđelo Buonaroti je preuzeo poznatu matricu iz Panteona u Rimu. Kasetirana površina unutrašnjosti kupole, potpuno bele boje ponovo vraća fokus na ono što je bitno- a to su skulpture.
Treća kupola je u potpunosti oslikana i bogato ukrašena zlatnim detaljima.
Tri kupole u jednom objektu, takodje, govore o nadogradnji, potrebi za rastom. Ovakav rast ne dozvoljava da se zaborave uticajni umetnici iz prošlosti. Svako ima svoje mesto u vremenu.
Vidljive naslage vremena po definiciji pripadaju geologiji. Zato se ovaj pristup može nazvati GEOLOŠKIM jer daje presek kroz vremenske periode i prikazuje tadašnji originalni arhitektonski, autorski i umetnički izraz. On nam daje uvid u atmosferu vremena u kom je delo nastalo, glavnim umetnicima i arhitektama i najbitnijim uspešnim ljudima.
Ovo je, u suštini, najspontaniji način razvoja na malom uzorku pa i na nivou gradskog ambijenta.
“File:Giorgio Ghisi, after Marcello Venusti, Michelangelo Buonarroti, after 1564, NGA 48179.jpg” by Giorgio Ghisi, after Marcello Venusti is marked with CC0 1.0.
Pingback: Bazilika Svetog Lorenca u Firenci- projekat Mikelandjela ⋆ ARXXITEKTURA